Stefano Pavesi (Una Voce nel Silenzio – Bran| Co Onlus) e Stefano Bonilauri (Editore e Presidente dell’Associazione Culturale Russia Emilia Romagna) aderiscono ufficialmente al Comitato Promotore. 

Stefano Pavesi (Una Voce nel Silenzio – Bran| Co Onlus) e Stefano Bonilauri (Editore e Presidente dell’Associazione Culturale Russia Emilia Romagna) aderiscono ufficialmente al Comitato Promotore.

La collaborazione di personalità impegnate sul fronte della solidarietà e dell’amicizia tra il popolo italiano e quello serbo, è decisiva per la riuscita

Annunci

инструкције

istruzioni

Ова иницијатива прикупљања потписа је отворена за све појединце и удружења који намеравају да пруже свој допринос разматрању признања независности Косова од стране Републике Италије.

Потребно је скинути формулар у формату PDF или DOC (у горњем реду десно).

Саветујемо да се две стране одштампају на једном листу А3 напред и позади ( формат књиге).

Могу потписати сви они који имају пријављену дозволу боравака у Италији (residenza). Важећи документи су : лична карта, возачка дозвола или италијански пасош.

Комитет

Одбор за покретање поновне расправе о италијанском признању независности Kосова

comitatosrb3

Петиција упућена Доњем дому Парламента

На основу члана 50. Устава Републике Италије
Будући да

Kосово и Метохија представља окосницу српске културе. Наиме, у тој
области су Срби створили прве насеобине и изградили у XIII и XIV веку
манастире, праве оазе културе и православног хришћанства, у којима
су похрањени списи, сликарска дела и историјска предања српског
народа. Полазећи од државне традиције српског народа и
равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи
и од тога да је Покрајина Kосово и Метохија саставни део територије
Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене
државе Србије, из таквог положаја Покрајине Kосово и Метохија следе
уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне
интересе Србије на Kосову и Метохији у свим унутрашњим и спољним
политичким односима; Резолуцијом Савета безбедности ОУН 1244 која
је усвојена 10. јуна 1999. године, све земље чланице реафирмишу
суверенитет и територијални интегритет Савезне Републике
Југославије и других држава у региону и потврђују апел за широку
аутономију и суштинску самоуправу за Kосово и Метохију, као и за
право избеглица и расељених лица да се врате својим кућама у
безбедности, а пре свега даје се овлашћење генералном секретару да
уз помоћ надлежних међународних организација успостави
међународно цивилно присуство на Kосову, како би се обезбедила
привремена управа на Kосову, при чему ће народ Kосова моћи да
ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије, о чему ће донети
одлуку Савет безбедности Уједињених нација;
упркос присуству међународних мировних снага, такозвана ОВK је
успела да протера са Kосова и Метохије скоро све припаднике
неалбанских националних мањина (20% садашњег становништва), око
240.000 Срба, Црногораца, Турака, Рома, Јевреја, Египћана, Горанаца
(Словена исламске вероисповести) и Хрвата као и да уништи стотине
цркава и православних верских објеката, што представља велику
штету не само за српску културу већ и за читаву средњевековну
хришћанску баштину. Делу српске заједнице, нарочито у Метохији,
наметнут је живот у опкољеним енклавама; под притиском
“западњачке” међународне заједнице, односног великог дела Европске
уније и САД-а, албанско вођство је у Приштини једнострано прогласило
17. фебруара 2008. године своју независност од Србије. Овај процес
сецесије наилази на велике препреке по питању признања од стране
Организације уједињених нација, пошто руско-кинески вето спречава
улазак косовског ентитета у било коју дипломатску организацију за
мултилатералну сарадњу, тако да су сама признања плод иницијатива
које спроводи свака земља појединачно; италијанско признање Kосова
усвојено је 20. фебруара 2008. године на седници Владе премијера
Романа Продија писмом које је шеф дипломатије Масимо д’Алема
упутио Приштини, а да парламент није о томе расправљао, нити су
консултовани чланови владајућих и опозиционих странака. Шпанија,
Kипар, Румунија, Словачка и Грчка су чланице Европске Уније које још
нису признале независност Kосова, а томе се противе и све земље
чланице БРИKС-а.

Имајући у виду да

признање Kосова од стране одређеног броја земаља представља
преседан који је изазвао домино ефекат у целој Европи, довео до
кршења међународног права и допринео актуелној општој
нестабилности;
списак од деведесет земаља које не признају самопрокламовани
ентитет Републике Kосова је увећан повлачењем признања следећих
земаља: Либерија, Гренада, Kомонвелт Доминика, Суринам, Сао Томе и
Принципе, Гвинеја Бисао, Бурунди, Папуа Нова Гвинеја, Лесото и Унија
Kомора.

С обзиром на

нове тензије на Балкану, на само на Косову, већ и у Македонији, Босни,
Грчкој, Албанији, Црној Гори и Србији и на италијанске стратешке
геополичке интересе за стабилност читаве регије:
потписници траже покретање парламентарне дебате о могућности
италијанског повлачења признања Косова као независне државе и за
јачање активизма италијанских војних, политичких и културних
институција у циљу одбране права мањина и културних добара на
Косову и Метохији. Такође траже да се посланичке групе формално
изјасне по питању италијанског признања независности Kосова, а да се
садашња влада, у дијалогу са владом Републике Србије, информише о
актуелној ситуацији на Kосмету. Траже да Италија, у складу са
резолуцијом СБ ОУН 1244, активно промовише безбедан повратак
избеглица и расељених лица са Kосова и Метохије.

Покретачки одбор

Проф. Стефано Пилото (Универзитет у Трсту), Стефано Верноле
(новинар), Марилина Века (новинарка), Лорета Бађо (почасни конзул
Републике Србије за регион Венето), Федерико Роберти (блогер “Bye
Bye Uncle Sam”), Андреа Тури (публициста), Леандро Кјарели (почасни
конзул Републике Србије у Фиренци), проф. Алесандро Ди Мео
(Универзитет Тор Вергата у Риму

Odbor za pokretanje ponovne rasprave o italijanskom priznanju nezavisnosti Kosova

Peticija upućena Donjem domu Parlamenta
Na osnovu člana 50. Ustava Republike Italije

Budući da

Kosovo i Metohija predstavlja okosnicu srpske kulture. Naime, u toj oblasti suSrbi stvorili prve naseobine i izgradili u XIII i XIV veku manastire, prave oaze
kulture i pravoslavnog hrišćanstva, u kojima su pohranjeni spisi, slikarska
dela i istorijska predanja srpskog naroda. Polazeći od državne tradicije
srpskog naroda i ravnopravnosti svih građana i etničkih zajednica u Srbiji,
polazeći i od toga da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije
Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije,
iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih
državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i
Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima; Rezolucijom
Saveta bezbednosti OUN 1244 koja je usvojena 10. juna 1999. godine, sve
zemlje članice reafirmišu suverenitet i teritorijalni integritet Savezne
Republike Jugoslavije i drugih država u regionu i potvrđuju apel za široku
autonomiju i suštinsku samoupravu za Kosovo i Metohiju, kao i za pravo
izbeglica i raseljenih lica da se vrate svojim kućama u bezbednosti, a pre
svega daje se ovlašćenje generalnom sekretaru da uz pomoć nadležnih
međunarodnih organizacija uspostavi međunarodno civilno prisustvo na
Kosovu, kako bi se obezbedila privremena uprava na Kosovu, pri čemu će
narod Kosova moći da uživa suštinsku autonomiju u okviru SR Jugoslavije, o
čemu će doneti odluku Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija;
uprkos prisustvu međunarodnih mirovnih snaga, takozvana OVK je uspela da
protera sa Kosova i Metohije skoro sve pripadnike nealbanskih nacionalnih
manjina (20% sadašnjeg stanovništva), oko 240.000 Srba, Crnogoraca,
Turaka, Roma, Jevreja, Egipćana, Goranaca (Slovena islamske
veroispovesti) i Hrvata kao i da uništi stotine crkava i pravoslavnih verskih
objekata, što predstavlja veliku štetu ne samo za srpsku kulturu već i za
čitavu srednjevekovnu hrišćansku baštinu. Delu srpske zajednice, naročito u
Metohiji, nametnut je život u opkoljenim enklavama; pod pritiskom
“zapadnjačke” međunarodne zajednice, odnosnog velikog dela Evropske
unije i SAD-a, albansko vođstvo je u Prištini jednostrano proglasilo 17.
februara 2008. godine svoju nezavisnost od Srbije. Ovaj proces secesije
nailazi na velike prepreke po pitanju priznanja od strane Organizacije
ujedinjenih nacija, pošto rusko-kineski veto sprečava ulazak kosovskog
entiteta u bilo koju diplomatsku organizaciju za multilateralnu saradnju, tako
da su sama priznanja plod inicijativa koje sprovodi svaka zemlja pojedinačno;
italijansko priznanje Kosova usvojeno je 20. februara 2008. godine na sednici
Vlade premijera Romana Prodija pismom koje je šef diplomatije Masimo
d’Alema uputio Prištini, a da parlament nije o tome raspravljao, niti su
konsultovani članovi vladajućih i opozicionih stranaka. Španija, Kipar,
Rumunija, Slovačka i Grčka su članice Evropske Unije koje još nisu priznale
nezavisnost Kosova, a tome se protive i sve zemlje članice BRICS-a.

Imajući u vidu da

priznanje Kosova od strane određenog broja zemalja predstavlja presedan
koji je izazvao domino efekat u celoj Evropi, doveo do kršenja međunarodnog
prava i doprineo aktuelnoj opštoj nestabilnosti;
spisak od devedeset zemalja koje ne priznaju samoproklamovani entitet
Republike Kosova je uvećan povlačenjem priznanja sledećih zemalja:
Liberija, Grenada, Komonvelt Dominika, Surinam, Sao Tome i Principe,
Gvineja Bisao, Burundi, Papua Nova Gvineja, Lesoto i Unija Komora.

S obzirom na

nove tenzije na Balkanu, ne samo na Kosovu, već i u Makedoniji, Bosni,
Grčkoj, Albaniji, Crnoj Gori i Srbiji i na italijanske strateške geopolitičke
interese za stabilnost čitave regije:
potpisnici traže pokretanje parlamentarne debate o mogućnosti italijanskog
povlačenja priznanja Kosova kao nezavisne države i za jačanje aktivizma
italijanskih vojnih, političkih i kulturnih institucija u cilju odbrane prava manjina
i kulturnih dobara na Kosovu i Metohiji. Takođe traže da se poslaničke grupe
formalno izjasne po pitanju italijanskog priznanja nezavisnosti Kosova, a da
se sadašnja vlada, u dijalogu sa vladom Republike Srbije, informiše o
aktuelnoj situaciji na Kosmetu. Traže da Italija, u skladu sa rezolucijom SB
OUN 1244, aktivno promoviše bezbedan povratak izbeglica i raseljenih lica
sa Kosova i Metohije.

 

Pokretački odbor
Prof. Stefano Piloto (Univerzitet u Trstu), Stefano Vernole (novinar), Marilina
Veka (novinarka), Loreta Bađo (počasni konzul Republike Srbije za region
Veneto), Federiko Roberti (bloger “Bye Bye Uncle Sam”), Andrea Turi
(publicista), Leandro Kjareli (počasni konzul Republike Srbije u Firenci), prof.
Alesandro Di Meo (Univerzitet Tor Vergata u Rimu).

Istruzioni per la raccolta firme

L’iniziativa di raccolta firme è aperta a tutti coloro (singoli e associazioni) che intendono offrire il proprio contributo alla ridiscussione del riconoscimento italiano del Kosovo indipendente.

  1. E’ necessario scaricare il modulo in formato *.pdf  o *.doc nella colonna a destra in alto.
  2. E’ consigliabile stampare le 4 facciate in un unico foglio A3 fronte retro (formato libro).
  3. Possono firmare tutti coloro che sono in possesso di residenza sul territorio nazionale. I documenti validi sono Carta d’Identità, Patente o Passaporto italiano.

 

Il Comitato.

 

La Petizione del Comitato Promotore

nokos2

Petizione alla Camera dei Deputati

Ai sensi dell’Art. 50 della Costituzione Italiana

Premesso che:

il Kosovo e Metohija rappresenta il cuore della civiltà serba. In quella regione si svilupparono gli insediamenti primordiali del popolo serbo ed ivi sorsero, nei secoli XIII e XIV, quelle oasi di cultura e di spiritualità religioso-ortodossa che sono i monasteri, preziosi custodi delle scritture, delle pitture e della memoria storica del popolo serbo;

la Costituzione della Serbia prevede che a partire dalla tradizione statale del popolo serbo e dall’eguaglianza di tutti i cittadini e delle comunità etniche in Serbia, la Provincia del Kosovo e Metohija è parte integrante del territorio della Serbia, che gode dello stato di autonomia sostanziale nel quadro dello Stato sovrano della Serbia e che da tale condizione della Provincia del Kosovo e Metohija seguono gli obblighi costituzionali di tutti gli organi statali di rispettare e difendere gli interessi statali della Serbia in Kosovo e Metohija e tutte le relazioni politiche interne ed esterne;

la Risoluzione 1244 delle Nazioni Unite adottata dal Consiglio di Sicurezza il 10 giugno 1999 riafferma l’impegno di tutti gli Stati membri per la sovranità e l’integrità territoriale della Repubblica Federale Yugoslava e degli altri Stati della regione, una sostanziale autonomia e una significativa auto-amministrazione per il Kosovo, il diritto per tutti i rifugiati e sfollati al rientro a casa in sicurezza, in particolare autorizza il Segretario Generale, con l’assistenza delle competenti organizzazioni internazionali, ad impiantare in Kosovo una presenza civile internazionale per organizzare un’amministrazione ad interim per il Kosovo, sotto la quale la popolazione del Kosovo eserciti una sostanziale autonomia all’interno della Repubblica Federale di Yugoslavia che sarà decisa dal Consiglio di Sicurezza delle Nazioni Unite;

malgrado la presenza di un esercito internazionale d’interposizione, il cosiddetto UCK ha provveduto ad espellere dal Kosovo e Metohija quasi tutte le minoranze non albanesi (circa il 20% degli attuali abitanti), cioè 240.000 persone, di nazionalità serba, montenegrina, turca, rom, ebraica, egiziana, gorana (cioè slava-islamizzata), croata e albanese, distruggendo centinaia di chiese e siti religiosi ortodossi, un danno profondo non solo per la cultura serba ma per tutta la cristianità medioevale. Parte della comunità serba, specie nella Metohija, è costretta a vivere in enclavi assediate dalla maggioranza albanese;

sotto la spinta della parte “occidentale” della Comunità internazionale, cioè gran parte dell’Unione Europea più gli Stati Uniti, il governo albanese di Pristina ha proclamato unilateralmente il 17 febbraio 2008 la sua indipendenza dal resto della Serbia. Questo processo di secessione trova però enormi difficoltà ad essere legittimato dalle Nazioni Unite, dove il veto russo-cinese blocca l’ingresso dell’entità kosovara in tutte le organizzazioni diplomatiche multilaterali, per cui i riconoscimenti avvengono solo su iniziativa delle singole nazioni;

il riconoscimento del Kosovo da parte italiana è avvenuto il 20 febbraio 2008 durante un Consiglio dei Ministri dell’allora Governo Prodi e con una lettera inviata a Pristina dall’ex Ministro degli Esteri D’Alema, senza alcun preventivo dibattito parlamentare e senza alcun coinvolgimento delle forze politiche né di maggioranza né di opposizione;

Spagna, Cipro Slovacchia, Romania e Grecia sono i cinque Paesi dell’Unione Europea che ancora non riconoscono l’indipendenza del Kosovo, così come tutti i Paesi del Gruppo dei BRICS rimangono attualmente contrari.

Considerato che

il “precedente” del riconoscimento del Kosovo da parte di alcuni Paesi ha generato un “effetto domino” in tutta Europa, provocando un vulnus al diritto internazionale e contribuendo all’attuale instabilità globale;

Ai 90 Paesi che non intendono riconoscere l’entità autodenominatasi Repubblica del Kosovo , si aggiungono la Liberia, Grenada, Dominica, Suriname, Sao Tome e Principe, Guinea Bissau, Burundi, Papua Nova Guinea, Lesotho e le Isole Comore.

Alla luce

delle nuove tensioni che interessano i Balcani, non solo in Kosovo ma anche in Macedonia, Bosnia, Grecia, Albania, Montenegro e Serbia, e degli interessi geopolitici strategici dell’Italia per la stabilità di questa regione:

i seguenti sottoscrittori richiedono l’apertura di un dibattito parlamentare sulla possibilità da parte dell’Italia di rivedere il riconoscimento del Kosovo quale Stato indipendente e un maggior attivismo da parte delle Autorità militari politiche e culturali italiane nella tutela delle minoranze e dei beni culturali in Kosovo e Metohija. Richiedono in particolare ai vari gruppi parlamentari di esprimersi formalmente sulla questione del riconoscimento italiano del Kosovo e all’attuale Governo italiano di coordinarsi con il Governo di Belgrado per acquisire nuove informazioni in merito all’attuale situazione della provincia del Kosmet. Richiedono che l’Italia, in conformità alla Risoluzione 1244 dell’ONU, promuova in tutte le sedi opportune il rientro a casa in sicurezza dei rifugiati e sfollati dal Kosovo e Metohija.

 

Il Comitato Promotore

Prof. Stefano Pilotto  (Università di Trieste) – Dr. Stefano Vernole (Giornalista)  – Dr.ssa Marilina Veca (Giornalista) – Dr.ssa Loreta Baggio (Console Onorario della Repubblica di Serbia per il Veneto) – Dr. Federico Roberti (Blogger “byebyeunclesam”) –Andrea Turi (Saggista) – Prof. Alessandro Di Meo (Università di Roma) – Dott. Leandro Chiarelli (Console Onorario della Repubblica di Serbia – Firenze) – Stefano Pavesi (Una Voce nel Silenzio – Bran|Co Onlus) e Stefano Bonilauri (Editore e Presidente dell’Associazione Culturale Russia Emilia Romagna)